Click here to edit subtitle

News

view:  full / summary

Monika, izle─?ena narkomanka: Sa 15 sam prvi put uzela heron, sa 19 sam bila na ivici ┼żivota

Posted by Emil Bakaj on June 26, 2014 at 5:00 PM Comments comments (0)

Radosna i simpatična, Monika, pola Poljakinja, pola Srpkinja stasala je u čistu, stopostotnu narkomanku. Njen nekada vedar duh, priznaje, nije je odveo na pravi, već na najgori put, u pakao droge kome se prepustila sa 15 godina. Svoju prvu ljubav, herion, nesebično je želela, prvo svakog petog, a kasnije svakog dana. Danas, dok razgovaramo, na njenom povratku sa posla i do odlaska po svoje dete u vrtić, Monika istinski veruje u život i da svako može da pobedi drogu. Uskoro će se opet ostavriti kao majka, veruje u sebe i snagu života.

 

Monika je bila bezbroj puta na lečenju u Drajzerovoj, dva puta je ležala u bolnici, ali je oba puta pobegla. Svaki put se vraćala čista fizički, ali bez ideje šta da radi sa sobom bez droge

 

- Svi su polagali nadu u mene da će od mene biti nešto. A ispalo je ono najgore- kaže, ispijajući kafu. Ne puši već osam godina, ne drogira se isto toliko. Od tada je potpuno "čista", jer je i ranije imala faze lečenja, kada bi "dop" samo zamenila travom, tabletama...alkoholom kojim bi "lečila" sebe, svoje strahove, komplekse, beznađe u kome je živela i sa kojim se saživela.

Ove godine 26.jun, Svetski dan borbe protiv zloupotreba droga koji su u Organizaciji "Izlazak" odlučili da posvete raznim temama, a posebno ženskoj narkomaniji.

- Ima mnogo devojaka, žena koje su u senci. Ima dosta i majki koje su narkomanke. Izbegavaju lečenje iz raznih razloga, neke su u narkomanskim vezama, pa čekaju partnera. Sve je to začaran krug iz koga ima izlaska ako se preseče- kaže Monika.

ŽELIM DA BEŽIM

 

Kaže sve to je bio njen beg.

Nije imala cilj, smisao se nije nazirao u životu jedne razorene porodice.

- Sport sam zamenila izlascima. Već u sedmom, osmom razredu sam strašno popustila u školi. Moji su se u to vreme razveli, sestra i ja smo ostale sa ocem. Znam, neobično je ali smo tako htele obe. Tu situaciju sam koristila da pričam nastavnicima, razrednoj da jako patim, izostajala sam iz škole. Nije da se to nije odrazilo na mene. Srednu školu nisam ni upisala, praktično. Počela sam nešto traljavamo, pa sam se odmah prebacila na vanredno. Tako sam i završila srednju trgovačku, mada ne znam kako jer su to bile godine mog ponora. Sve vreme sam duvala travu, a sa 15 sam počela da uzimam i heroin. Meni je on davao neku sigurnost, to je bio moj izazov. Već sa 19 godina bila sam istrošena, na ivici života, bez nade da ću ikada živeti normalno - priča žena koja je sa 34 godine shvatila koliko je grešaka činila u najranijem detinjstvu i pubrtetu, koliko je dozvolila da je okupiraju loše društvo, izlasci, razuzdano zabavljanje.

 

Otac u prvom trenutku nije znao šta da očekuje od nje kada se vratila sa lečenja, ali je, kaže, imao vere u nju. Porodica je nije osuđivala, nisu je se odrekli, već su joj sve vreme posle rehabilitacije pomagali

 

BILA SAM NAKVARCOVANA PLAVUŠA I DILER

Pošto nije nikad ništa radila, a skroman život sa ocem koji je bio radnik, nije joj omogućio mnogo, Monika je da bi imala za sebe počela da diluje drogu. Znala je da izađe sa 20 paketa trave na ulicu.

- Bila sam nakvarcovana plavuša u to vreme. Niko ne bi ni pomislio da dilujem drogu, a kamoli da sam narkomank. To me je verovatno spasilo, nikada nisam imala problema sa zakonom. Mada sam imala problema sa svojom savešću koja je počela da me pritiska. Šta sam sve uradila da bih imala za dop- dok izgovara zastaje i zamišljeno preskače na drugu temu.

Priznaje da nije mogla uopšte da funkcioniše u to vreme, bila je osamljena, stalno depresivna, destruktivna. Nekada bi prošlo po mesec dana da nije ustajala iz kreveta, samo je želela da se "uradi".

 

ŽIVOT IZNAD SVEGA

Strah, strah od smrti. To je bio motiv za nju da ostavi drogu. Većina društva joj je, posle nekoliko godina, završila u zatvoru, ludnici ili na groblju. Taj strah, probudio je u njoj volju za životom. Tražila je od oca da joj pomogne. Vodio je u Drajzerovu, nekoliko puta. Bezuspešno. Bilo je potrebno četiri godine da Monika jasno vidi sebe.

- Saznao je nekako za centar u Zagrebu, to je terapeutska zajednica, organizaciji "Reto". To je bio moj spas. Tamo sam bila dve i po godine.

Pamti prvi susret sa ocem, strah od toga kako će i šta raditi, svesna da je svet napredovao, a ona ne. Nije bila sigurna da li će se snaći. Prvo što smo uradili kada sam se vratila kući, okrečili smo moju sobu.

- Pomislila sam, ako sam prošla kroz toliki pakao, mora da postoji neko rešenje, Bog ima neki zadatak za mene. Upoznala sam Aleksandra, venčali smo se 2009. Pronašli smo se. Oboje smo prošli kroz užas droge, ali smo spoznali velike životne istine. Imamo dete i posvećeni smo mu. Svoje iskustvo delim sa drugima. Meni nije ništa dragocenije nego kada me neko pozove, počne da se leči i onda vidim da je uspeo.

Broj registrovanih zavisnika od droga kojim se zvanično "barata" danas u Srbiji, je 14.000 registrovanih i oko 30.000 aktivnih zavisnika. U Beogradu na svakih 1.000 stanovnika živi pet registrovanih narkomana, odnosno ukupno ih je registrovano 7.805. Da bi se dobio realno predpostavljeni broj zavisnika u međunarodnoj praksi se tipično poseže za metodom prema kojoj se zvanična brojka množi sa takozvanom "tamnom brojkom", brojem 5, odatle imamo prostora da verujemo da u Srbiji danas postoji do 150 000 zavisnika.

Organizacija "Izlazak" je pobornik vaninstitucionalnog tretmana bolesti zavisnosti i njeni predstavnici i aktivisti nastoje da u proces pomaganja zavisnicima uključe osobe koje su i same bile

zavisnici kako bi svoje iskustvo, iz prve ruke, prenele onima koji se bore. Ovaj metod se u svetu koristi 70 godina i donosi jako dobre rezultate.

- Obzirom da smo umreženi sa terapijskim zajednicama i komunama u Beogradu, Srbiji, regionu kao i Evropi kroz naše aktivnosti zavisnicima iz Srbije su postali dostupni svi ti besplatni kapaciteti- kaže Aleksandar Žugić, predsednik Organizacije.


                                                                                                                      

26. 06. 2014. 07:02 |

Autor: Mariota Vlaisavljević | Foto: Vesna Lalić


NARKOMANIJA

Posted by Emil Bakaj on January 25, 2014 at 4:25 PM Comments comments (0)

You need Adobe Flash Player to view this content.

Narkomanija, rec grckog porekla i oznacava po definiciji strast za uživanjem u opojnim drogama, a narkoman je samim tim onaj ko drogu uživa.

Medjutim, definicija narkomanije kao "strasti za uživanjem" u drogama je davno prevazidjena, jer je narkomanija evoluirajuci poprimila mnogo šire dimenzije i prerasla opseg obicne strasti, i razvijajuci se, na negativnu stranu po ljude postala obeležje jedne cele kulture i jednog novog principa i nacina života, postala bolest!!!

Postala je trend, odgovor na svakodnevnu monotonost ili disfunkcionalnost društva u kome živimo, inat prema svemu što je normalno i razumno, ulaznica u društvo, nacin da se prekrati vreme ili neistraženo prostranstvo bez kojeg se život ne smatra kompletnim.

Nekada je "kontrolisana" narkomanija tj. ona koja se kretala u obimu odredenih kultura kao sastavni deo njihovih rituala, bila normalna pojava i nije imala pogrdni prizvuk niti u nazivu ni u samoj svojoj biti. Medjutim covek je, kao najinteligentnije bice na planeti, našao nacin da zarad sopstvene koristi i stalne potrebe za brzim i efikasnim zadovoljenjem cula razvije pojam narkomanije do ogromnih razmera, pritom uništavajuci živote miliona zarad svog još veceg bogacenja. Prodaja, tj. dilovanje droge je u današnje vreme biznis na kome se zgrcu bogatstva, razvijaju države i podižu mala kraljevstva na privatnim posedima širom sveta, a uživanje istih je pojava koja od normalnih ljudi pravi sloj na samoj donjoj margini društva, rastura porodice i ubija nažalost stotine hiljada, pa možda cak i milione godišnje.

Danas se droga, osim na nekim mestima gde se zadržala kao neizbežan deo kulture ili paganskih rituala (Bolivija, Peru, Kambodža, Meksiko, Turska, pojedine africke zemlje itd.) uzima iz mnogo razloga. Najosnovniji od njih su, kao sto je vec navedeno: trend, potreba za pronalaženjem sebe unutar sebe sto je posebno izraženo kod adolescenata kao jedna od faza u krizi identiteta, potreba za lakšim pronalaženjem sebe unutar sredine, što je opet karakteristicno za adolescente cije je psihicko stanje u tom periodu života veoma krhko i komplikovano, i koji teže ka tome da se po svaku cenu uklope u neku vecu i samim time stabilniju sredinu; inat i bunt protiv sveta, poistovecivanje sa lažnim idolima i onaj najopasniji faktor od svih covekovih najprevrtljivijih osobina koja je kroz istoriju bila izvor najveceg uspeha i najgorih propasti – radoznalost.

Gotovo je nemoguce dopreti do svih onih koji su u kontaktu sa drogom. S obzirom na cinjenicu da ju je masovna proizvodnja ucinila neverovatnom jeftinom, droga i samim time narkomanija je postala globalna pojava. Ona nije više razonoda najbogatijih, vec i "bogatstvo siromašnih".

 

2. POJAM I VREME NASTANKA

 

 

Narkomanija je zavisnost od droga. Ova, naizgled jednostavna definicija je rezultat mnogih glavobolja, rasprava i nesporazuma medu strucnjacima u dugim i upornim pokušajima da naucno objasne ljudsko iskustvo sa drogama od drevnih vremena pa do danas. U razlicitim delovima sveta i iskustva su bila razlicita. Vladimir Hudolin 1987. ovu vrstu zavisnosti definiše kao prekomerno, redovno uživanje droge, zbog cega nastupa zavisnost.

Tamo gde se alkohol tradicionalno koristio kao sredstvo za opuštanje i brzo postizanje zadovoljstva, droga se najcešce nije koristila. U drugim delovima sveta, posebno u onim u kojima su biljke iz kojih se dobijaju droge bile “domace kulture” i uzgajale se kao kod nas šljiva ili pšenica, ljudi su koristili droge da bi se veselili, da bi izdržali naporan rad na poljima ili kada bi izvodili religiozne rituale. Takode su znali da koriste droge i u samoubilacke svrhe kada bi skrhani bolešcu i neizdrživim bolovima drogu uzimali da sve to prekrate. Kada se stvari tako posmatraju onda bi teško mogli reci da je droga “cisto” urbani ili moderni fenomen – naprotiv, ona postoji vekovima.

Rec droga, u izvornom obliku oznacava nepreradeni lek ili svaku materiju (biljnu, životinjsku ili mineralnu) koja može služiti za pravljenje lekova. Rec “droga” u svakodnevnom govoru najcešce vezujemo za zloupotrebu droga ili zavisnost od droga. Drogom se smatra svaka supstanca ili materija koja svojim unošenjem u organizam menja jednu ili više njegovih funkcija (fiziološke – rad unutrašnjih organa ili sistema; psihicke – svest, mišljenje, opažanje, ponašanje…;).

Materije koje imaju svojstva droge mogu biti prirodne i veštacke. Stari Grci su znali preko 500 biljnih, mineralnih i životinjskih droga. U mnogim drevnim kulturama i danas, droga se koristi kao lek, kao sredstvo kojim se dostizalo misticno iskustvo, vrhunski doživljaji i uvidi, prorocke vizije najcešce kod Indijanaca, Tibetanaca, Šamana i Jogina. U nekim zemljama Dalekog i Bliskog istoka droge su se tradicionalno koristile na isti nacin kao što se u Evropi koristio alkohol. Posebno u toku religioznih ritulala da bi se postigla stanja izmenjene svesti za koje se verovalo da približavaju božanstvima.

Teško je odrediti tacno vreme nastanka droga. Još u sumerskim tablicama postoje zapisi o odredenim supstancama koje kada se unose u organizam menjaju svest ljudi. U grobnicama faraona, u pecinama Perua, bivše civilizacije Inka, nadene su kuglice opijuma, a na kamenim zidovima pronadena je urezana biljka konoplje, kasnije identifikovana kao Kanabis.

Kod nas prvi narkomani pojavili su se u Beogradu 1965. godine. U toj grupi bilo je cetiri - pet ucenika i nekoliko studenta. Svi su se poznavali nekoliko godina pre uzimanja droge i uglavnom ih je vezivala zajednicka ljubav prema Bitlsima i Rolingstounsima, ili slicne ideje o životu. Zajednicki su citali Suzukija, Froma i Lao Cea. Voleli su satima da meditiraju uz muziku ili da, podstakniti Heseom, razmišljaju o putu na istok. Jednom recju, to je bila grupa mladih “intelektualaca” sa širokom sferom interesovanja, ali bez snage za akciju ili jasnih ideja vodilja u životu, jedino što su želeli bila je neka žudnja za promenom u jednolicnom životu. U to vreme vraca se nekoliko mladica iz inostranstva koji pricaju o svom iskustvu sa drogom, ali koji je ne donose, niti otvoreno ne nagovaraju ostale da ih slede. Ipak, ove price ne ostaju bez odjeka u dušama onih koji ih slušaju. Prva droga u Beogradu, sa kojom je zapoceta epidemija narkomanije, zapravo i nije bila droga u klasicnom smislu. Radilo se o preludinu, poznatom po psihostimulativnim svojstvima, a koji se koristi u medicini kao sredstvo za smanjenje apetita, u lecenju gojaznosti. Pošto u to vreme preludin nije bio oznacen kao droga, mogao je da se slobodno kupuje u apotekama. Zbog svojih stimulativnih svojstava, preludin postaje veoma popularan medu beogradskim narkomanima. Korisnici ove droge imali su utisak da lebde, bili su slobodniji u ophodenju sa drugima, bili su stalno u pokretu,... Ovaj doživljaj je bio krajnje primamljiv za osobe koje su do tada ispoljavale pasivnost i odsustvo bilo kakvih inicijativa, a i uzimanje preludina nije bilo pod udarom vlasti, pa nije bilo bojazni od zakonskih kazni. Iz godine u godinu su se pojavljivale novije droge i sve veci broj korisnika istih.

 

3. VRSTE DROGA

 

AMFETAMINI

 

Ubrzavaju fizicke i duševne procese i izazivaju osecaj uzbudenja i viška energije. Kao spoljni znakovi javljaju se mršavljenje, širenje zenica, nesanica, drhtavica… Posledica dugotrajnog konzumiranja su paranoja i nasilništvo.

 

BARBITURATI

 

Izazivaju jaku letargiju i pospanost. Spoljni simptomi su nejasan i smeten govor, nedostatak fizicke koordinacije i ravnoteže. Dugotrajno konzumiranje barbiturata ima posledicu poremecaja spavanja tzv. “dvostruki vid”.

U kombinaciji sa alkoholom konzumiranje može biti smrtonosno.

 

MARIHUANA I HAŠIŠ

 

Izazivaju fizicko i psihicko opuštanje ali i promene raspoloženja. Spoljni znakovi su crvenilo ociju, raširene zenice, nekoordiniranost pokreta, letargiju i povremene mucnine. Dugotrajno korišcenje vodi ka fizickim i psihickim oštecenjima.

KOKAIN

 

Stimuliše živcani sistem, pojacava cula i ponekad dovodi do halucinacija. Spoljni simptomi su raširene zenice, drhtavica, halucinacije i nesanica. Kao posledice dugog konzumiranja javljaju se oštecenja sluzokože nosa, svraba i pojava otvorenih rana.

OPIJATI (opijum, morfijum, heroin, metadon i petidin)

 

Smanjuju fizicki i psihicki bol, izazivaju privremenu euforiju. Spoljni simpto mi su mršavljenje, letargija, promena raspoloženja, znojenje, nejasan govor, bol u ocima i bledilo. Javlja se gubitak apetita, neuhranjenost i osetljivost na infekcije. Prevelika doza izaziva smrt.

 

 

PSIHODELICNE DROGE (LSD, meskalin)

 

Deluju nepredvidljivo. Izazivaju halucinacije koje mogu biti ugodne ali i zastrašujuce. Vidljivi znakovi su raširene zenice, znojenje, drhtanje, groznica, promene ponašanja. Uzimanje LSD-a i meskalina za posledicu može imati neodgovorno ponašanje. Iako sporije izazivaju zavisnost jedna doza može izazvati ozbiljne psihicke poremecaje.

LEPKOVI, SREDSTVA ZA CIŠCENJE I SREDSTVA SA ISPARENJIMA

 

 

Izazivaju halucinacije, vrtoglavicu, euforiju, a ponekada i nesvesticu. Spoljni simptomi su crvenilo u licu, širenje zenica. Konzumiranje može biti izuzetno štetno po mozak, jetru i bubrege a postoji opasnost od gušenja.

 

 

4. NAJCEŠCI RAZLOZI (UZROCI) UZIMANJA DROGE

 

 

Najcešci razlozi uzimanja droge, narocito kada su mladi u pitanju, su radoznalost, dokolica, nacin da se bude "in", da se odraste, da se pripada i bude prihvacen, da se izbegnu problemi ... To je donekle i u skladu sa uzrastom ovih maloletnih osoba, bogatih maštom ali ne i životnim iskustvom. Oni nekriticno i bez ikakvih prethodnih znanja, ulecu u ovu avanturu, punim srcem ali praznom glavom. Dakle, postoji ljudska težnja da se nadide stvarnost, da se nestane u "ništa" ili da se doživi svemoc spajanja sa Bogom i prirodom, sve u cilju bežanja od stvarnosti.

Nakon prvih uzimanja, osoba više dana nakon toga sabira utiske, procenjuje da li joj "doživljaj" odgovara ili ne. Najcešce pocinje lepo i sa bezbroj divnih osecanja, zavodljivo i opcinjavajuce, i gotovo uvek se loše završi. Droga vremenom podmuklo pokriva duševno i fizicko zdravlje, tako da osoba ulazi u stanje psihicke, fizicke ili i psihicke i fizicke zavisnosti. Pošto mnogi hronicni uživaoci droga donekle znaju šta ih ocekuje u bližoj ili daljoj buducnosti, na osnovu tudih i delimicno svojih iskustava, mogu da zažele da ponovo probaju drogu ili da donesu odluku da to više nikada ne cine. Medjutim, car zabranjenog je neodoljivo privlacna, i nakon izvesnog vremena osoba dobija želju da ponovo proba drogu, "ali ovog puta zaista poslednji put i nikad više".

Interesantne su neke studije koje se odnose na pokušaj objašnjavanja razloga dolaženja u stanje zavisnosti od droga kod jedne vece grupe ispitanika: najveci broj je izjavio da to cini iz radoznalosti (61,33%), zatim "pod uticajem drugih" (33,33%) i da bi pobegli u manje traumatske "realnosti" (2%).

Pogrešno je razloge nalaziti iskljucivo u licnosti ili, sa druge strane društva, razloge uvek posmatramo u trouglu: SREDINA - LICNOST - DROGA.

 

4.1. SREDINA

 

Sredina u kojoj je licnost odrastala, razvija se i u kojoj živi, je snažan faktor koji utice na uzimanje droge. Porodica ima veoma važnu ulogu, odnosi i komunikacija u porodici koji se cesto prekidaju, konfliktni su, manipulativni, lažni. Roditelji cesto nemaju vremena za svoju decu, cime su deca nezadovoljna.

Blum i saradnici opisuju neka negativna svojstva porodica cija se deca drogiraju: odsustvo autoriteta, neproduktivne komunikacije i isticanje licnih ciljeva. Shodno tome, deca utehu traže van svojih porodica.

Veoma veliki uticaj na drogu ima i škola. Predavanja koja se održavaju u onim školama gde je droga uveliko uzela maha su od velike koristi. Škola se zalaže za to da se najpre informišu nastavnici, roditelji, pa zatim ucenici. Na taj nacin škola je postala aktivan ucesnik u lancu preventivnih aktivnosti, a ne samo pasivni receptor.

U krugu vršnjaka razvijaju se odnosi privrženosti, prihvatanja, solidarnosti, ali se ti odnosi stvaraju samo oko jednog motiva - droge. Zimberg je pokazao da mladi prema vršnjacima ostvaruju odnos poverenja, razumevanja i popuštanja. Sa tema o drogama spontano se prelazi na suštinske probleme mladih, kao osecaj otudenosti u bezosecajnom i neprijateljskom svetu. "Normalni" vršnjaci ne odbacuju uvek narkomane. Oni mogu sa mnogo upornosti, snage, ljubavi i strpljenja i pomoci drugovima da se izlece od te opake bolesti zavisnosti. U grupu "normalnih" vršnjaka spadaju zdravi vršnjaci koji imaju veoma snažan uticaj na motivaciju za lecenje obolelih pacijenata. Narocito u fazi rehabilitacije, njihova pomoc je veoma dragocena.

 

4.2. LICNOST

 

Niko nije zašticen od toga da postane narkoman. Ne postaje zavisnik ko to hoce. Tu postoje neke duboke i primarne promene u organizaciji licnosti koje uticu da licnost drogu otkrije kao sredstvo da smanji ili potpuno eliminiše napetost, strepnju, nezadovoljstvo, depresiju, koji su sastavni deo života. One druge promene nastaju zbog uticaja droge na nervni sistem i oni remete socijalno funkcionisanje - odnose sa porodicom, vršnjacima, partnerima, ciljevima. No, kako u životu ne uspevaju da reše sve te probleme, bar ne na nacin koji bi ih zadovoljio, traže alternativne puteve, tj. traže lek. "Pogrešno izabran lek" postaje za tu licnost droga ili opojno sredstvo koje putem navike vodi do stalnog uzimanja droge.

Vec na samom pocetku narkomanije, upadljive promene se zapažaju u sferi raspoloženja. Osnovno raspoloženje karakterišu oscilacije, koje mogu ici od stanja ushicenosti do duboko depresivnih epizoda. Dolazi do odsustva samokontrole, naglih skokova i padova raspoloženja. Osoba se cesto povlaci u osamu svojih soba, a izbegava bilo kakav kontakt sa društvom, a narocito roditeljima.

Za narkomane je karakteristicna i inverzija sna i budnog stanja. Oni obicno danju spavaju, a nocu su aktivni. "Idu u život" pred ponoc, kada ostali ljudi idu na pocinak. Vreme izlaska najcešce provode u kaficima ili privatnim stanovima. Oni tada, izolovani od ostalog sveta imaju potpunu slobodu za svoje aktivnosti. Iskorišcavaju je tako što puše "travu", dogovaraju se oko nabavke droge, pripremaju drogu za konzumiranje, i za sam cin konzumiranja. Najcešce "uradeni" vracaju se kuci u rane jutarnje casove i ležu u krevet. Bude se kasno, oko podneva, obicno mrzovoljni, cesto nenaspavani i nezainteresovani za bilo kakvu aktivnost.

Prvi znak karakteristican za izmenjenost licnosti je sklonost ka laganju. Narkoman pocinje da laže u svim prilikama i situacijama, sa razlozma i bez razloga. Laže roditelje, prijatelje, nastavnike, lekare, predstavnike zakona,... Posle izvesnog vremena narkoman i sam pocinje da veruje u svoje laži.

Narkomani sedamdesetih godina u našoj sredini pokušavali su da oponašaju hipike i hipi stil života, u cemu su uspevali i zbog cega su bili upadljivi. Muckarci su nosili dugu kosu, cesto i bradu. Bili su posebno neuredni i zapušteni. Kosa im je bila sa tipicnim masnim pramenovima, opuštena ili vezana u percin, a nokti dugi i necisti. Samo mali broj je vodio racuna o elementarnim higijenskim navikama. Nosili su vezane trake oko glave. Bili su odeveni u šarene košulje bizarnih krojeva. Devojke su pored vec navedenih detalja neurednosti i zapuštenosti, nosile duge šarene haljine. I devojke i muškarci bili su ukrašeni perlama, mindušama, šarenim derdanima i brojnim narukvicama.

Poslednjih 10 - 15 godina narkomani se odevaju tako što se ne razlikuju od "normalnog" coveka i ne upadaju u oci obicnom prolazniku. Prihvatili su modu ugradivanja metalnog nakita u kožu tela (pirsing). Prihvatili su i modu tetovaža.

Narkomanija dovodi do formiranja "negativnog" identiteta licnosti. Deca koja su dotle bila poslušna, lepo vaspitana, poštovala starije i osobe od autoriteta, bila odgovorna prema kucnim i drugim obavezama, koja su vodila racuna o odevanju i higijenskim navikama, pokazivala razlicite zdrave afinitete interesovanja, bila druželjubiva, zainteresovana za igru i sport, razne oblike zdravog fizickog nadmetanja, ili intelektualnog nadigravanja, imala dobar apetit i zdrav san i napredovala u svom psihofizickom razvoju, pridržavala se porodicnih pravila igre, sa prvim svojim kontaktom sa drogom, pocinju da postepeno zakazuju na gotovo svim napred navedenim planovima, nekim brže, nekim sporije, ali sa razvojem zavisnosti, promena u ponašanju pocinju da bivaju sve uocljivije. Istovremeno, sa promenama u ponašanju pocinju da se uocavaju i prvi znaci fizickog propadanja usled gubitka apetita i toksickih efekata droge: pad telesne težine, bledo lice, upali obrazi, promene na koži lica, mutan pogled i tamni podocnjaci, pad fizicke kondicije, pojacana fizicka zamorljivost,...

 

4.3. DROGA

 

Bilo da vodi poreklo od francuske reci drogue - lek, arija, ili engleske reci drug - opojno sredstvo, droga kao kolokvijalan pojam, koristi se da oznaci hemijsku supstancu, koja uneta u organizam menja jednu ili više njegovih funkcija. (Fiziološke - rad unutrašnjih organa i sistema, i psihicke - svest, mišljenje, opažanje, ponašanje...). Svi lekovi su droge koje se koriste da bi ublažili smetnje razlicitih vrsta, da bi otklonili simptome razlicitih oboljenja (bolovi, poremecaj spavanja, preterana napetost i sl.) ali nisu sve droge lekovi, tako da ne znaci da svi moraju da postanu narkomani. Nakon ponavljanja upotrebe, droga dovodi do psihicke i fizicke zavisnosti.

 

 

5. RAZVOJ I DIMENZIJE

 

 

Prema podacima Ujedinjenih Nacija, oko 180 miliona ljudi na svetu konzumira droge, Kanabis - oko 144 miliona ljudi, amfetaminske stimulanse - oko 20 miliona, Kokain - oko 14 miliona i opijate - oko 13,5 miliona od kojih 9 miliona konzumira najraspostranjeniju i najopasniju drogu – Heroin.

Iako se u svetu drogira oko 180 miliona ljudi, broj zemalja u kojima se proizvode ove supstance nikada nije bio manji nego u ovom veku, a glavne zemlje su i dalje Avganistan, Mianmar i Kolumbija. Samo Avganistan i Mianmar ostvaruju oko 90 % ukupne ilegalne proizvodnje opijuma dok je Kolumbija sama odgovorna za dve trecine proizvodnje listova koke.

U Sjedinjenim Americkim Drzavama skoro 15 miliona ljudi starijih od 12 godina konzumira opojne droge a 2004. godine je uhapšeno oko 1,5 miliona ljudi zbog neovlašcenog konzumiranja, prodaje i stavljanja u promet opojnih droga.

U Srbiji i Crnoj Gori ima oko 100.000 narkomana, što nije mali broj obzirom na broj stanovnika.

Evolucija zloupotrebe psihoaktivnih droga imala je karakteristicne faze:

1. faza 1951 do 1980 brojala je 20.000.000 zavisnika (100%)

2. faza 1981 do 1990. brojala je 58.000.000 zavisnika (290%) i

3. faza 1991 do 2005. brojala je 200.000.000 zavisnika (1000%)

 

 

6. ODNOS COVEK - DROGA

 

 

Proces navikavanja na drogu i drugaciji nacin života odvija se postepeno u toku više nedelja, meseci, pa cak i godina, zato je teško postaviti neke preciznije granice prilikom definisanja kada je neko postao narkoman. Bez obzira na pocetak uzimanja droge, onoga dana kada se uspostavi zavisnost, narkoman iz osnova menja svoj dotadašnji nacin života. Droga postaje jedina stvar na svetu koja može da mu pruži zadovoljstvo kada on to zaželi. Porodica, prijatelji, posao, intelektualne i duhovne preokupacije, seksualne želje, hrana i zdravlje - sve je to u drugom planu. Svi narkomani - bez obzira gde rade, gde žive, koliko imaju novca ili koliko su inteligentni, žive na indentican nacin. Prva pomisao pri budenju odnosi se na drogu - gde i kako je nabaviti. Nema te žrtve koja se ne bi podnela, samo da se do droge dode. Narkomani tokom vremena postaju neosetljivi na druge vrste zadovoljstava. Svi dani jednog narkomana su isti. Za hronicnog opiomana (heroinomana) dan je obeležen intravenskim ubodima ili brojem ušmrkavanja droge. Ukoliko je u stanju da se nabavi kvalitetan heroin i napravi dobar rastvor za ubrizgavanje, dan mu je sadržajan i krace traje. Kada nema heroina ili na njega dugo ceka, dan ce mu se odužiti kao nedelja ili mesec. Ako nema heroina, iz straha od krize progutace ili ubrizgati u venu sve do cega dode. Najcešce su to trodon, bensedin, kodein ili neko sredstvo za uspavljivanje (vece doze bensedina, flormidala, flurazepama). Neki ublažuju simptome krize pušenjem hašiša ili pijuci vecu kolicinu žestokog pica pomešanog sa raznim sedativima. Kada ne nadu ništa od svega toga, spremni su da se bodu praznim špricevima, ili da vade krv iz jedne vene i da je ubrizgavaju u drugu venu. Ovakav varijetet narkomanije, gde se odredeno zadovoljstvo postiže kroz bol izazvan iglom, medu uživaocima droge naziva se iglomanija i uvek govori za teži poremecaj licnosti.

 

 

7. NARKOMANSKA GRUPA

 

 

Veze jednog hronicnog i zavisnog narkomana sa društvenom zajednicom uglavnom se svode na kontakte sa osobama koje se nalaze u istom problemu. Po svojoj psihickoj strukturi narkoman spada u licnosti koje pokazuju vrlo nisku toleranciju na bol i emocionalni stres. Kada nije u bližem kontaktu sa istomišljenicima i prijateljima, gubi osecanje prividne sigurnosti, a spoljna fasada se lako ruši. Zbog svog defektnog socijalnog razvoja najcešce pokušava da izbegne bilo koju vrstu socijalne odgovornosti, zbog cega postaje neprijateljski raspoložen i nepoverljiv prema onima koje smatra za deo legitimnog sveta, a koji doživljava kao ugrožavajuci. Zato je udruživanje narkomana sa grupom istomišljenika jedna od njegovih realnih socijalnih potreba. Iz tih razloga savremeni narkomani retko uživaju drogu izolovani, izuzev shizoidno strukturisanih licnosti. Najveci broj narkomana živi svoj život u okviru manjih neformalnih grupa, vecernjih skupova po stanovima ili se povremeno srecu u vecem broju na rok koncertima ili rejv hepeninzima, tako da je narkomanska grupa u suštini jedno od najznacajnijih obeležja moderne narkomanije. Narkomani su u vecem broju slucajeva vec premorbidno obeleženi i nesigurni kao pojedinci, prinudeni da se sakupljaju i sigurnost sticu kroz grupni identitet. Nije iskljuceno da narkomanska grupa nosi u sebi zaista i elemente jednog neuspelog pokušaja socijalno nesigurnih i emocionalno nezrelih licnosti da nadu svoje mesto pod suncem. Motivi sakupljanja ocigledno nisu zdravi, veze unutar grupe su labave, ali uprkos svemu tome narkomanska grupa egzistira, pogotovu kada se oseti ugrožena spolja.

Clanovi narkomanske grupe povezani su delom zbog snabdevanja drogama, a delom zbog zajednickog nacina života, kolektivnog uzimanja droga, lencarenja, ispraznih kvaziintelektualnih nadmetanja i beskorisnog tracenja vremena. Narkomanska grupa nije hijerarhijski slojevita i u njoj svi clanovi imaju ista prava i istovremeno svi su bez obaveza. Poštuju pojam slobode. Ponekad grupi može da se nametne snagom svoje licnosti jedna osoba, koju tada svi doživljavaju kao duhovnog i idejnog vodu i bezrezervno je slušaju, verujuci da je ona inkarnacija svih njihovih potreba. U takvim slucajevima grupa dela po uputstvima lidera i slepo se pokorava njegovim naredenjima, cak i kada nisu u saglasnosti sa njihovim ranijim moralnim i etickim normama ( Carls Menson i njegova porodica ). U grupi traže nesputane senzualne doživljaje. No, kako ih izazivaju pomocu droge, senzualnost se iskrivljuje i najcešce javlja u izopacenoj formi.

Narkomanska grupa ne mora uvek da bude miroljubiva. Adolescentna narkomanska grupa umesto da prizna otvoreno svoju težnju za slobodom, ljubavlju i odbacivanjem kompromisa prema obavezama, može da reaguje u vidu iskazivanja mržnje, gneva ili otvoreno agresivnog ponašanja. Svoju agresivnost ne ispoljavaju uvek otvoreno, vec maskiranim ili simbolicnim oblikom ponašanja, kao, na primer, kroz odevanje koje je krajnje nekonvencionalno, upadljivo i izazovno. Ovakvo ponašanje samo je nastavak nerazumevanja i daljeg zaoštravanja odnosa izmedu narkomana i njihovih porodica, koje je zapocelo još pre uzimanja droge.

Stav društva prema drogi još više produbljuje jaz izmedu zajednice i adolescentnih narkomana, jer je zasnovan na predrasudama, strahu, tradicije i moci, a ne na naucnim i logicki opravdanim razlozima. Braneci sebe, društvo zapravo odbacuje jedan svoj segment koji je oboleo, a u cijem obolevanju i samo ima znacajan udeo. Ne želeci da prizna krivicu, odlucuje se za lakšu i jednostavniju soluciju - odbacivanje. Tu negde leži osnovni uzrok za nastanak narkomanije i njeno teško lecenje.

 

 

8. SOCIJALNA IZOLACIJA

 

 

Proces socijalizacije zaustavljen je, ili usporen onoga trenutka kada se uspostavi zavisnost. Slaba i površna socijalizacija onemogucava stvaranje prisnijih kontakata sa licnostima izvan narkomanske subkulture. Narkoman ima poverenja samo u narkomane, pa cak i onda kada se ovaj ogreši o njega, što govori o otežanom korišcenju socijalnih iskustava. Prema svim ostalim osobama, koje narkomani u svom žargonu nazivaju "the straight persons" (eng. ispravne osobe), imaju podozriv stav koji ponekad može da ide cak do paranoidne odbojnosti. Na ovaj nacin narkomani žive u socijalnoj izolaciji, u okviru svoje subkulture, ili kao izolovani pojedinci. Svoju socijalnu neprilagodenost mogu da ispoljavaju kroz defanzivne oblike ponašanja, ili kroz impulsivnost i otvorenu agresuju.

U narkomanskoj subkulturi gotovo da ne postoji potreba za održavanjem zajednice i življenjem u njoj, kao ni osecanje dužnosti i želja za prestižem. Osecanje pripadnosti narkomanskoj subkulturi proizilazi iz potrebe da se pripada nekom bez obaveza, sa neogranicenom slobodom ponašanja u okviru grupe, kao i iz potrebe da se uz neformalno clanstvo nabavlja droga kad god to postane neophodno. Cvrsta povezanost unutar grupe ne postoji. Jasne ideološke koncepcije, takode, ne postoje. Grupa se ponaša u skladu sa trenutnom situacijom i potrebama. Razmišljanja i zakljucivanja zavise od aktuelnih raspoloženja i vrste droge.

 

 

9. PORODICA I NARKOMANIJA

 

 

9.1. PRVA REAKCIJA DECE NA SAZNANJE RODITELJA DA IM DETE UZIMA DROGU

 

Ukoliko roditelji otkriju neki karakteristican kompromitujuci materijal u kuci, kao, na primer, špric, iglu, smotuljak vate, limuntus, mrki prah u staniolskoj foliji, iskrivljenu nagorelu kašiku, papir za cigarete sa natpisom Rizla, izmrvljeno zeleno lišce zamotano u providan papir od kutije za cigarete i sl., ili otkriju u kupatilu na peškiru ili na podu krvave mrlje, deca iznenadeno odgovaraju, u pocetku, da nemaju pojma kako se to našlo u kuci. Ponekad kažu da je to pribor iz nekog bivšeg vremena, na koji su odavno zaboravili, ili da pripada nekom njihovom drugu koji ih je zamolio da špric ili paketic droge za neko vreme ostavi kod njih na cuvanje. Ipak, vrlo cesto, pritešnjeni neoborivim dokazima, priznaju da to pripada njima ali u pocetku još uvek su oni ti koji se osecaju povredeni i napadaju roditelje, sa gotovo tipicnom zamenom teza - s kojim pravom oni upadaju u njihove sobe i preturaju po njihovim krevetima i licnim stvarima. Pritom ispoljavaju u znacajnoj meri izraženu nekriticnost. Kao da ne umeju da razluce šta je opravdanje - uzimanje droge sa svim rizicima po život i zdravlje, ili preturanje zabrinutih roditelja po njihovim stvarima, za koje su, pre svega, oni sami krivi...Ovo otkrice cesto predstavlja prelomnu tacku u razvoju narkomanije deteta i njegovo prvo, istina nevoljno, priznanje da je u nevolji i posredan vapaj za pomoc. Ovo predstavlja najteži trenutak, kako za roditelje tako i za samog narkomana.

 

9.2. REAKCIJA RODITELJA NA SAZNANJE DA IM DECA UZIMAJU DROGU

 

Saznanje roditelja i priznanje deteta veoma su bolni ali istovremeno imaju i svoju dobru stranu , jer više nema neizvesnosti. Dete se oslobodilo svoje tajne i mucnih trenutaka pretvaranja i laganja a roditelji sa priznanjem svog deteta, ma koliko im ono teško palo, sada bez vecih dilema znaju na cemu su i šta treba dalje da cine. Bez obzira na njihov stepen poznavanja ili nepoznavanja suštine ove bolesti, prvi put zauzimaju aktivniji stav, koji može biti pogrešan ili ispravan. Neki, ne shvatajuci pravu prirodu bolesti svog deteta, gledaju na njihovo ponašanje kao na porok, bezobrazluk ili izdaju porodice, i preferiraju razlicite represivne mere u svojoj režiji, koje gotovo uvek imaju suprotan efekat od ocekivanog. Dete odgovara kontraagresijom ili bekstvom iz kuce i još vecim vezivanjem za drogu i narkomansku grupu. Postoji tip roditelja, posebni medu ocevima, koji odbacuju dete ili zauzimaju stav da ono mora samo da reši svoj problem, jer ga je samo i napravilo.

Ima i roditelja koji pokazuju veliko razumevanje za bolest svog deteta i ne samo da ga ne odbacuju, vec se trude da pokažu puno razumevanja za nevolje u koje je upalo i da mu ponude svaku vrstu pomoci, pre svega, u vidu moralne podrške, a zatim da potraže pomoc od strane lekara i da se aktivno ukljuce u dugotrajni proces lecenja i rehabilitacije. Od stava roditelja i poznavanja svoga deteta kao i pravilnog shvatanja problema narkomanije, zavisi krajnji ishod pa i sudbina deteta koje se nalazi u problemu narkomanije. Roditelji koji na narkomaniju ne gledaju kao na porok vec kao na ozbiljnu bolest, imaju vece šanse da pomognu svome detetu.

Nakon što se istina otkrije i dode do priznanja, veci deo narkomana se deklarativno opredeljuje za lecenje, sa nejasnom motivacijom i još nejasnijim idejama na koji nacin se treba leciti, dok manji deo pruža otpor lecenju, pogotovu kada se radi o marihuani, uz tvrdnju da je to laka i bezopasna droga, bezopasnija od duvana ili alkohola. Kada je u pitanju prva grupa, roditelji moraju biti krajnje oprezni u odnosu na verbalno ponašanje svoje dece i stepen njihove stvarne motivacije i snage volje da izdrže lecenje do kraja. Isto tako, kao što roditelji ne smeju nekriticno da prihvataju krace prekide uzimanja droga, kao vec završenu pricu o drogi i narkomaniji svoga deteta i da se prerano raduju, tako ne treba ni da ocajavaju u slucaju recidiva, jer su upravo recidivi jedna od tipicnih karakteristika svih bolesti zavisnosti, pa i narkomanije.

U tom smislu, moraju biti oprezni tokom kompletnog procesa lecenja svoje dece, moraju diskretno pratiti njihovo ocigledno ponašanje ali ne i ispoljavati preteranu sumnjicavost ili paranoidnost. Pogotovu, ne u razgovorima sa svojom decom, prilikom njihovih povrataka kuci, naravno, ukoliko za to ne postoje stvarni i evidentni razlozi. Poverenje treba graditi ne na sumnjama i podozrivosti vec na pokušajima da se detetu da šansa da kroz svoje ponašanje povrati izgubljeno poverenje.

 

 

10. PROBLEMI SA ŠKOLOM

 

 

Veoma je karakteristicno da najveci broj narkomana koji pohadaju školu, pogotovu poslednjih desetak godina od kako se masovno puši marihuana i medu najmladim ucenicima škola osnovnog obrazovanja, naglo popušta u ucenju. Ranije solidni ucenici, sada pocinju da redaju, bez nekog vidnijeg razloga za roditelje pa i same nastavnike, slabe ocene. Nekada ambiciozni ucenici sada se sve manje uzbuduju kada dobiju slabu ocenu. Sve cešce pocinju da izostaju sa nastave, a na casovima deluju odsutno i nezainteresovano. Na prozivku nastavnika iznenada se trzaju kao iz nekog sna ili dremeža. Kritike nastavnika ne prihvataju. Ponekad su spremni da polemišu sa nastavnicima tvrdeci da ih nastavnici mrze, da su neobjektivni, da imaju svoje ljubimce i da je njihov jedini hendikep što i oni nisu ljubimci pojedinih predmetnih nastavnika. Sa težih casova sve cešce izostaju. Broj neopravdanih casova raste. U prvo vreme dok je još ocuvano osecanje obaveze prema školi, ovi izostanci se opravdavaju lekarskim uverenjima, koja su neretko falsifikovana. Neki od njih bivaju odstranjeni iz škole zbog slabih ocena i neopravdanih casova, ili školu sami napuštaju. Jedan manji broj narkomana, da bi umirili sopstvenu savest i roditelje, upisuju se vanredno u razlicite škole, ali po pravilu neredovno daju ispite ili ih uopšte ne daju i ostaju veciti ucenici ili studenti.

 

 

 

10.1. ODNOS ŠKOLE PREMA NARKOMANIMA

 

 

 

Neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim strucnjacima organizuju sastanke sa ucenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa problemima koje nosi narkomanija i kako bi sprecili decu da posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.

 

- Paradoks našeg vremena -

 

Profesor IV Beogradske gimnazije Veljko Cobanski, koji u toj školi radi vec 28 godina, otpušten je posle godinu dana suspenzije zato što se usudio da na roditeljskom sastanku kaže ko su daci koji se drogiraju. Kada ga je suspendovala, direktorka škole je to objasnila "neetickim ponašanjem" (zato što je rekao imena dece na roditeljskom sastanku) i, važnije, zbog povrede ugleda škole".

Valjda je školski ugled bitniji od dobrobiti njihovih daka.

 

 

11. STAVOVI ADOLESCENATA PREMA DROGI

 

 

Adolescentna populacija iz koje kasnije mogu da se regrutuju narkomani, nije homogena u pogledu stavova i interesovanja u odnosu na drogu. Cak bi se moglo reci da je vrlo diferencirana i da su stavovi mladih prema drogi prilicno šaroliki i neujednaceni. Zato se, uglavnom, svi adolescenti, iz prakticnih razloga, dele na pet grupa.

1. Veliki broj savremenih adolescenata ne pokazuje nikakvo interesovanje za drogu u bilo kom vidu, niti odobrava njihovo uživanje.

2. Jedan deo savremenih adolescenata pokazuje interesovanje za mlade narkomane i njihovo ponašanje, ali bez želje da prihvati drogu i njihov nacin života.

3. Trecu grupu cine oni koji se emocionalno poistovecuju sa narkomanima, a i sami uzimaju drogu. Za vecinu od njih, uživanje droge je više vid javnog demonstriranja svoje opredeljenosti, nego li znak neodoljive unutrašnje potrebe za drogom.

4. Cetvrtu grupu cine mladi ljudi koji su se identifikovali sa narkomanima u pogledu stavova, obicaja, ponašanja i odnosa prema drogi. Ipak, predstavnici ove grupe, bilo zbog kratkog staža, ili faktora licnosti, zadržavaju izvesnu distancu prema drogi, ne podležuci joj nikada potpuno.

5. Još uvek se relativno najmanje brojni oni koji su potpuno osiromašili svoje relacije i uobicajene socijalne odnose, a psihicki i fizicki su zavisni od droge i tako poprimili potpuno narkomansko ponašanje i obeležja.

 

Daleko veci broj adolescenata pripada prvoj, i delimicno, drugoj grupi. Pripadnici cetvrte i pete grupe su dugo predstavljali ekstrmnu manjinu ali poslednjih desetak godina njihov broj se rapidno uvecao.

 

 

12. RAZLIKE IZMEÐU DELINKVENATA I NARKOMANA

 

Medu strucnjacima postoje neujednaceni stavovi da li narkomani pripadaju jedinstvenom psihološkom entitetu, ili se registruju iz razlicitih psiholoških struktura. Koristeci metodu paralelnih grupa, Stevan Petrovic i M. Janša, uporedivali su narkomane i delikvente, dakle, dve grupe ispitanika sa razlicitim oblicima devijantnog ponašanja. Rezultati istraživanja su ukazali na signifikantne razlike izmedu ove dve grupe licnosti sa socijalno devijantnim oblicima ponašanja. Osobe predisponirane za delinkvenciju i delinkventne oblike ponašanja cesto se u psihološkom smislu razvijaju iz jednog oblika rane zapuštenosti. Delinkventi su imali uspešniji razvoj i povoljnije uslove u adaptivnom smislu. Licnost delinkventa je ocuvanija, a prilagodavanje realnosti zdravija nego u narkomana. Pod vecim opterecenjem delinkvent bira drugacije obrasce ponašanja, koji su po svome karakteru manje morbidni od onih koje bira narkoman. Redi konflikti roditelja u populaciji delinkvenata omogucuje im, na izvestan nacin, mirniji razvoj. U odredenoj meri izraženo osecanje dužnosti i obaveza, omogucuje im da u vecem procentu završe strucne škole i obezbede sebi egzistenciju i prema radu uglavnom imaju korektan odnos.

Kod narkomana, razvoj licnosti ne odvija se ujednaceno i ravnomerno, vec je cesto prekidan sa povremenim regresijama na stepen razvoja iz ranog detinjstva. Istoriju razvoja narkomana karakterišu konflikti u porodici i neujednaceni vaspitni stavovi roditelja, prisustvo veceg broja veoma heterogenih figura u najranijem periodu razvoja i formiranja objektnih odnosa, stalno izraženo i prisutno osecanje otudenosti i ugroženosti, bogatstvo neurotskih oblika ispoljavanja, sa veoma cestim meditacijama o smrti i samoubistvu kao alternativi, intolerancija prema napetostima i pritiscima, nesposobnost prihvatanja socijalno pozitivne uloge, nezaposlenost, skitnicenje, itd. Ocigledno slab razvoj licnosti narkomana usporava proces sazrevanja i socijalizacicje. Slab ego podbacuje u spoznaji realnosti i prilagodavanju na nju. Nezrelu licnost narkomana nadvladavaju nagonske pulzije, koje ovaj nije u stanju da prilagodi spoljnom svetu. Postepeno napuštajuci objektne odnose sa realnim svetom, koji nikada nisu ni bili narocito cvrsti, narkoman je uvek na ivici psihicke dezintegracije i gubitka veze sa realnošcu, što nije slucaj kod delinkventa. Sva interesovanja i sve želje narkoman postepeno zamenjuje "farmakološkom željom".

Na osnovu ovih istraživanja, može se zakljuciti da narkomani imaju u licnosti dosta neurotskih pa i shizoidnih crta, što nam daje za pravo da na narkomane gledamo kao na grupu devijantnih licnosti, kojima je, pre svega, potrebna psihološka pomoc. U odnosu na delinkvente, narkomani predstavljaju ozbiljnije poremecene i u psihološkom smislu teže oštecene licnosti.

 

 

13. PROBLEMI NA POSLU

 

 

Oni koji su zaposleni pocinju da popuštaju na poslu, brzo se zamaraju i cesto prave greške usled otežane koncentracije i gubitka motivacije za rad. Obavezno zakašnjavaju na posao, ili izostaju sa radnog mesta po više dana. Svoje izostanke pravdaju na najrazlicitije nacine. Ipak, rede se javljaju lekaru radi lekarskih opravdanja iz straha da se pri pregledu ne otkrije prava priroda njihove bolesti. Jedan broj uspeva da dugo skriva svoju bolest i da se koliko - toliko normalno ponaša na poslu, dok drogu uzima u vecernjim casovima; oni koji su jace zavisni, uzimaju drogu ujutru pred posao, kako bi na poslu delovali "sredeno". Za svoje ukucane mogu dugo da budu uzorni radnici, koji svakodnevno idu na posao i obavljaju svoje redovne dužnosti. Svoj loš izgled najcešce opravdavaju zamorom i lošim uslovima rada. Tek kada se razvije jaca fizicka i psihicka zavisnost i dode do pojave prvih znakova telesnog i duševnog propadanja, ukucani prvi put uocavaju da se nešto dešava sa narkomanom, preporucuju mu da se javi lekaru, ali ne znajuci o cemu se radi.

 

 

14. DROGE I ROK MUZIKA

 

 

Narkomane pocetkom sedamdesetih godina u našoj zemlji fascinirale su perle, praporci, zaslepljujuca svetlost vatrometa i bucna muzika, kako na javnim mestima u disko klubovima, koncertima pod otvorenim nebom tako i u ambijentu svojih stanova. Voleli su posebno rok muziku i dobro su je poznavali. Najcešce su se prepuštali pasivnom slušanju muzike ili igrali uz njen ritam, ali i sami svirali mnoge instrumente. Ipak, moglo bi se reci da im je glavni instrument bila gitara, koja se lako nosi o ramenu i simboliše pokretljivost, romantiku i tradiciju.

Ritam i zvuk roka, rege i soula, u to vreme, najcešce su pratnja narkomanskih sedeljki, na kojima se uz dim hašiša sluša muzika i raspravlja o junacima svetske i domace rok i pop scene. Svi su odlicno poznavali biografije gotovo svih vodecih muzicara i voleli da prepricavaju razne anegdote iz njihovih života, narocito one koje se odnose na njihove veze sa drogom. Nimalo im nije smetalo što su njihovi idoli Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, gitarista Roling Stounsa Brajan Džons, voda sastava "The Doors" Džim Morison i mnogi drugi, prerano završili svoje živote, jer su na vrhuncu svoje slave stradali od droge. Štaviše, narkomani pokušavaju da ih imitiraju. Cesto su se mogli videti mladi narkomani odeveni kao rok pevaci u kožne jakne, farmerke sa raznim aplikacijama, cizme sa visokim potpeticama, narukvice i lance. Medu narkomanima u to vreme nisu bili retki nadimci. Džeeger, Hendriks, Bouvi, itd. Danas postoje autenticni podaci da se rok muzika stvarala vec na samim svojim pocecima, a stvara se i danas i izvodi u najvecem broju slucajeva pod delovanjem razlicitih droga, pre svega, hašiša, pa je i to možda jedan od razloga što se najradije sluša uz dim ove droge. Za vreme koncerata rok muzike, narocito kada su se ovi izvodili na otvorenom prostoru, obavezno se pušio hašiš ili su se gutali tripovi. Isto tako, privatne narkomanske sedeljke na kojima se kolektivno pušio hašiš, nisu se mogle ni zamisliti bez rok muzike i stereo ozvucenja, koje je grmelo do maksimuma.

U sadašnjem vremenu, mnogo šta od prvobitne scenografije i kostimografije, pa i vrste muzike, postepeno se povuklo sa narkomanske scene. Sada se pored roka, sluša rep, etno džez ili tehno muzika. Masovna okupljanja na rok koncertima, pod vedrim nebom ili u zatvorenim prostorima koji mogu da prime veliki broj publike, za razliku od prošlih vremena, izuzetno su retka, ako izuzme rejv hepeninge uz zvuke tehno muzike, energizirane masovnom upotrebom ekstazija, tripova i marihuane, koji su sada u modi. Savremeni narkomani, za razliku od svojih prethodnika iz prethodne dve decenije su sve izolovaniji, uzimaju drogu u parovima ili pojedinacno u osami svojih stanova, tek izuzetno na žurkama ili drugim vrstama urbanih posela.

15. NARKOMANIJA I VOJNI KOLEKTIV

 

 

Sve one osobe koje pate od akutnih ili hronicnih mentalnih poremecaja, ili su predstavnici takvih sklopova licnosti koji se ne mogu uklopiti u kolektivni nacin života u jednoj visokoorganizovanoj radnoj i socijalnoj sredini kakav je vojnicki kolektiv, ne mogu biti vojnici. Pored vec ranije poznatih duševnih oboljenja i poremecaja, u odnosu na koje su izgradeni jasni stavovi u pogledu sposobnosti za vojsku, poslednjih godina javlja se narkomanija kao problem cije rešavanje još u toku.

Ako postavimo visoke tehnološke i organizacione zahteve savremenog modernog vojnog kolektiva, s jedne strane i svojstva licnosti narkomana, sa druge strane, nedvosmisleno se namecu pitanja i zakljucci u odnosu na sposobnosti ovih licnosti da se prilagode zahtevima života u vojnickom kolektivu. Sigurno je da licnost, koja sebe dovodi u stanje izmenjene svesti , ili se, pak, nalazi u stanju apstinencijalne krize, ne može odgovarati kolektivnim zahtevima savremene armije, drugim recima: ne može biti vojnik. Znacajno je istaci da narkoman, u vojnoj sredini, može biti opasan po okolinu kao žarište mentalne infekcije.

Narkoman u fazi razvijene bolesti nepouzdan je kao licnost, sklon je da slaže i da obmane, nema razvijeno osecanje dužnosti, odbija naredenja i uopšte cesto cini disciplinske prekršaje. Spreman je da u krizi oda cak i najstrožu vojnu tajnu ili da proda oružje u bescenje. Nije u stanju da shvati ciljeve borbe, a svaki otpor prema neprijatelju smatra apsurdnim. Pri svemu tome, nedostaje mu hrabrost i borbenost, odnosno aktivan stav u rešavanju problema. Medjutim, to ne znaci da su svi narkomani bez izuzetka nespremni za vojsku. U cilju detaljnog razvrstavanja unutar grupe narkomana, cija sklonost ka drogama ide od obicne radoznalosti do ozbiljne psihicke i fizicke vezanosti za nju, sa aspekta sposobnosti za službu u armiji vec su razradeni neki kriterijumi, koji još uvek nisu definitivni, ali se nalaze na proveri. S obzirom na veoma raznovrsne sklonosti ka drogama, kao i razlicitost klinickih slika narkomanije, danas se osobe kod kojih postoji osnovana sumnja da uzimaju droge, nakon komplesnih pregleda na regrutnim komisijama, ocenjuju jednom od sledecih ocena:

 

SPOSOBAN - ovde spadaju narkofili i izleceni narkomani kod kojih ne postoje psihicke i telesne posledice usled zloupotrebe droge, niti znakovi psihicke zavisnosti.

PRIVREMENO NESPOSOBAN - narkoman koji pokazuje sklonost ka periodicnom uzimanju droge i kod koga postoji odredeni stepen psihicke zavisnosti. U ovu grupu, takode, spadaju narkomani sa izraženom psihickom i fizickom zavisnošcu, ali kod kojih nije došlo do neizlecivih telesnih ili težih psihickih oštecenja. Kod njih se nakon lecenje može ocekivati potpuni psihosomatski oporavak.

TRAJNO NESPOSOBAN - narkoman kod koga je, usled neprekidne zloupotrebe droga, došlo do težih psihickih i definitivnih fizickih oštecenja. Takva oštecenja ozbiljno ugrožavaju ovakve licnosti u socijalnim komunikacijama i cine ih profesionalno neuspešnim.

 

Na ovaj nacin, vojni kolektiv je zašticen od primanja narkomana u svoju sredinu, a narkomanima je data šansa da se izlece i postanu vojnici. Postoji osnovana nada da znatan broj privremeno onesposobljenih narkomana, može biti izlecen i rehabilitovan u intervalu od 2 - 4 godine, naravno pod pretpostavkom da se obezbede adekvatni uslovi za njihovo izlecenje.

Vojni kolektiv može da predstavlja povoljnu socijalnu sredinu za izlecenje i rehabilitaciju narkofila i narkomana, pružajuci im, pre svega, neophodnu izolaciju iznad komandske sredine i identifikaciju sa novom, zdravom sredinom. Na taj nacin, vojni kolektiv može biti u funkciji tzv. tercijalne prevencije, odnosno rehabilitacije i resocijalizacije.

Iskustva Instituta za mentalno zdravlje i zdravstveno vaspitanje Vojno medicinske akademije, idu u prilog ove pretpostavke. Mnogi narkomani su uspeli da se definitivno otrgnu od droge i njenih privrženika baš za vreme boravka u vojnoj sredini. U tom smislu, neophodno je da se ostvari tesna saradnja izmedu vojnih i civilnih institucija, radi svestranijeg rešavanja problema narkomanije. To je, istovremeno, nacin da i vojska preciznije odredi svoje mesto u lancu mera koje društvo primenjuje u suzbijanju ove pojave koja, izmedu ostalog, može negativno da utice i na borbenu spremnost oružanih snaga i ukupnu odbrambenu moc zemlje, pošto su najcešci zatocenici droge tek stasali mladici.

 

 

16. DROGA I ZAKON

 

 

Posedovanje i uživanje opojnih droga nije kažnjivo delo. Medjutim, to one koji je poseduju i uživaju ne amnestira od saradnje sa policijom. Jer policija je dužna da prikuplja podatke od uživalaca droge ili narkomana. Zabluda je da policija nece zakucati na vrata osobe koja samo uživa drogu. On je dužan da pruži informacije gde je i kod koga kupio drogu, jer posao policije je da hvataju one koji je prodaju. Onog trenutka kada se drogu da ili proda drugom, to je krivicno delo. Posredovanje u kupovini je takode krivicno delo. Kontakt sa drogom se lako pretvori u krivicno delo.

 

 

17. PREVENCIJA

 

 

Okosnica savremenog programa prevencija narkomanije je u sintezi usko strucnih i društvenih aktivnosti i njihovom medusobnom prožimanju. Narocito su odgovorni roditelji kako za sebe tako i za svoju decu. Roditelji su dužni da unapreduju sebe tj. kvalitet svog života i života svoje dece, a samim tim da preveniraju nastajanje ponašanja koji ce dovesti do zavisnosti od droge. Najefikasnije i jedino specificne mere primarne prevencije se ogledaju u sveobuhvatnoj edukaciji i informisanju pojedinaca i cele društvene zajednice. Ovome treba dodati i izgradivanje sistema vrednosti i stavova, koji mogu pomoci pojedincima da samostalno i kriticki donose odluke i rešavaju probleme svakodnevnog življenja. Naravno, efikasne su i represivne mere kao i mere sprovodljive u užoj i široj društvenoj zajednici.

Narocito veliku ulogu i odgovornost imaju mediji - informativne kuce i sredstava masovnog komuniciranja (štampa, radio i TV). Represivne - zakonske i policijske mere takode su vrlo efikasne i deo su multidisciplinarnog pristupa. Takode, veoma efikasni su i savetodavni centri u opštinama i mesnim zajednicama, kao informativni centri za davanje informacija i podrške putem telefona.

U Australiji, u Sidneju 2005. godine otvoren je prvi centar gde se može legalno konzumirati Heroin. Lokal je dobio urednu dozvolu za rad od strane okružnog suda u Sidneju. Centar bi trebalo da prima oko 150 do 200 narkomana dnevno koji ce moci da injektiraju heroin pod nadzorom strucnih lica dok ce moci i da se posavetuju sa njima po svim pitanjima. Prema ovome se vidi da u svetu postoje razni pokušaji da se smanji broj narkomana sa ovom neobicnom metodom, dok je bilo žestokih protivljenja u svetu od strane UN i Vatikana.

 

ZAKLJUCAK

 

 

Uživanje droge štetno deluje na uživaoca, a moguce je i na njihovu okolinu - nevine žrtve. Zbog toga svako društvo treba da reguliše i suzbija upotrebu droga i svaki pojedinac mora da shvati da je droga nešto što mu nece doneti ništa, a odnece mu sve.

Jedino izvesno i nesumnjivo je da je droga, nebitno kojoj grupi pripadala, i iza kog se imena krila najvece zlo savremenog društva. Narkoman je ozbiljan bolesnik, u pravom smislu te reci, tako ga treba i tretirati, jer je to ujedno i jedini nacin da mu se pomogne.

Mudrost života minulih vekova i mudrosti plejade mudraca nude mladima poruku – da ne tragaju za iracionalnom lepotom, vec da iznalaze lepotu realnosti. Jer nema tragicnije stvarnosti, od svakodnevnog begstva od stvarnosti.

 

 

ORGANIZACIJA ZA BORBU PROTIV NARKOMANIJE "IZLAZAK": "NARKOMANIJA JE PROBLEM O KOJEM NA NA?IM PROSTORIMA LJUDI MNOGO GOVORE, A NIKO NI?TA NE KA?E."

Posted by Emil Bakaj on December 29, 2013 at 12:00 AM Comments comments (0)

U našem društvu postoje problemi kojima se rešenje ne nazire u skorijoj budućnosti i koji se čine stalno aktuelnim. Takav je i problem narkomanije – teme o kojoj javnost periodično govori i ćuti, a stalno je prisutan. U Srbiji, prema podacima Kancelarije za HIV i sidu, koji su objavljeni u „Politici”, trenutno postoji 30 000 narkomana. Ni ostali podaci nisu nimalo optimističniji – dve trećine zavisnika koji se leče, lečilo se i ranije, 60% je nezaposleno, 40% ima hepatitis C. Broj prijava protiv narkomana u protekloj 2013. godini je 2002. Najviše zavisnika dobije drogu od prijatelja ili komšija, a na lečenje, u proseku, dolaze tek nakon deset godina, dok roditelji za problem svog deteta saznaju, u proseku, tek nakon tri godine.

 

Iako postoje državne institucije koje se ozbiljno bave ovim problemom, čini se da njegova širina ipak prevazilazi mogućnosti takvih ustanova, te stoga svakako treba što više građana upoznati sa borbom protiv narkomanije i uključiti ih u takve akcije. To je i cilj nevladinog sektora, u kome deluje organizacija za borbu protiv narkomanije – „Izlazak”.

 

„Što se tiče državnih institucija i njihovih nastojanja da reše pitanje zavisnosti, mislim da kod jednog malog broja ljudi postoji volja, ali nema mogućnosti i načina. Na državnom nivou nema nikoga ko ima jasnu viziju šta bi tu trebalo da se uradi. Naša nacionalna strategija za borbu protiv narkomanije do 2013. godine sama po sebi nije loša, ali se sve to, na žalost, završilo na smanjenju štete. Postoji samo rehabilitacija, a ona se odnosi isključivo na detoksikaciju za koju smatram da je tek mali početak stvari. Ne bih je nazvao čak ni ‘prvi korak’. Sve u svemu, ne želim da kritikujem državu, niti njene institucije, ali nema jedne jasne i dobro koordinisane vizije na terenu. Kažem na terenu zato što papir trpi sve. Na papiru se svašta uradi”, govori Aleksandar Žugić, predsednik „Izlaska”.

 

Organizacija „Izlazak” osnovana je pre sedam godina, sa ciljem da se bori protiv narkomanije, i to kroz pružanje direktne pomoći zavisnicima i bivšim zavisnicima, kao i kroz prevenciju. Specifičnost organizacije je ta, što su ljudi koji je vode, kao i najveći broj učesnika u raznim aktivnostima – bivši zavisnici. Organizacija broji dvadesetak aktivnih članova, koji učestvuju u svim programima. Osnovni cilj je da, koristeći lično iskustvo, što više učine na planu borbe protiv narkomanije i svih onih propratnih problema koje ona nosi sa sobom. Aktivnosti kojima se bave podeljene su na tri dela:

 

rad sa zavisnicima i njihovim porodicama, motivisanje za lečenje,

resocijalizacija bivših zavisnika nakon tretmana lečenja,

održavanje tribina i predavanja.

Iza njih obavljeni su razgovori sa preko 300 aktivnih zavisnika i njihovih porodica. Ono na čemu insistiraju je to da je narkomanija izlečiva bolest i da svako treba da dobije šansu za kvalitetno i sveobuhvatno lečenje. Sarađuju sa nekoliko terapeutskih zajednica i na taj način se trude da zavisnicima daju što više mogućnosti za izbor lečenja. Do sada je kroz organizaciju prošlo i oko 60 momaka i devojaka koji su završili neki od programa lečenja ili izašli iz zatvora, sa kojima se već pet godina održavaju grupni sastanci jednom nedeljno u Beogradu, na kojima se, kroz razgovor i lični primer, pokušava pomoći da se što bolje uključe u “normalan” život. Pomaže im se da završe srednju školu, ukoliko je nisu završili, da se upišu na fakultet, završe kurseve kompjutera i učenja engleskog, krenu sa terapijom lečenja hepatitisa C, nađu posao, što je ujedno i jedan od najvećih problema za bivše zavisnike. Radi se i na razvijanju programa praktične resocijalizacije. To posebno naglašava Aleksandar Žugić, predsednik organizacije:

 

„Stigmatizacija je nešto protiv čega se mi borimo od kada postojimo. Svojim pozitivnim primerom i načinom života želimo da pokazemo da nije tačno da je ‘jednom narkoman uvek narkoman’. To sve uopšte nije lako i zahteva veoma mnogo truda. Svaki put, kada čujem neku opasku za narkomana tipa: ‘Sve bih ja to metak u čelo, pa na Goli otok’, pitam se šta smo mi postigli na tom nivou. Ohrabrujuća činjenica je, međutim, da smo svojim životom izvršli uticaj na veliki broj ljudi da promene svoj stav na tu temu. Mislim da će se ta predrasuda teško iskoreniti, ali i da smo, po tom pitanju, u boljem položaju u odnosu na neke druge evropske zemlje. Kod njih ta stigmatizacija nije toliko vidljiva, ali to je prosto zato što su oni svoj problem gurnuli pod tepih.”

 

Vrlo bitan segment delovanja organizacije je, takođe, i prevencija kroz održavanje tribina i predavanja (do sada je održano više od 100), u osnovnim i srednjim školama, mesnim zajednicama, kasarnama… U tim aktivnostima deluju zajedno sa stručnjacima iz MUP-a i lekarima. Delovanje nije ograničeno samo na Beograd, već uključuje i članove organizacije u Nišu, Kragujevcu, Apatinu, Novom Sadu. Akcenat se stavlja na lično iskustvo i sve ono što su članovi „Izlaska” doživeli za vreme drogiranja, kao i na štetnost određenih droga i posledice koje mogu izazvati.

 

Organizacija „Izlazak” je član EURAD-a (Europe against drugs) i u sklopu te organizacije trenutno rade na osnivanju mreže organizacija bivših zavisnika, na Evropskom nivou. Istrajnost i poseban pristup koji odlikuje ovu organizaciju, uliva nadu u pravljenje bar malih pomaka na polju rešavanja ovakvog društvenog problema, uprkos svim poteškoćama. Kako i sam gospodin Žugić kaže:

 

„Nemamo lekare, psihijatre i psihoterapeute – ali imamo spremnost da svakom čoveku priđemo individualno i da razumemo okolnosti u kojima je živeo i koje su ga dovele do toga da se drogira. Isto tako pokušavamo da razumemo okolnosti u kojima živi danas i da na temelju toga delujemo preventivno kako se ne bi vratio na staro. Svaki čovek, u svojoj suštini, bez obzira na njegovo ponašanje, ima potrebu da bude voljen i prihvaćen i ja lično mislim da tu leži odgovor i rešenje za mnoga pitanja i probleme koji se tiču zavisnosti.”

 

Božica Luković

Bosna i Hercegovina Narkomanija - problem o kojem se ?uti

Posted by Emil Bakaj on December 28, 2013 at 11:50 PM Comments comments (0)

Uz 26. jun, Svjetski dan borbe protiv narkomanije, u BiH se podsjeća da nema službenih podataka o uživaocima droga, ne postoji nacionalna strategija za borbu protiv ovog zla i o problemu se više šuti nego govori. Takođe je očigledno da se problemom narkomanije više bave nevladine organizacije, nego organi vlasti.

 

Stručnjaci kažu da su narkomanija, alkoholizam i druge ovisnosti danas među vodećim neprijateljima ljudskog života. Teška socijalna situacija u BiH u poratnom periodu bila je izuzetno pogodan faktor za širenje narkomanije i drugih bolesti ovisnosti. Po statistici, u BiH skoro pola radno sposobnih građana ne radi, a i veliki broj onih koji rade pitaju se zašto uopšte rade. Kada se tome doda da se BiH nalazi na tranzitnom, takozvanom balkanskom putu droge veliki broj narkomana, uglavnom mladih ljudi, u zemlji i ne začuđuje:

 

 

“Počeo sam da konzumiram prije nekih 10 godina. Pokušavao sam da se riješim na sve moguće načine, ali nije mi nešto išlo od ruke zato što sam ubijeđen da ovdje nema adekvatne terpije za to.“

 

„Počela sam sa 14 godina pušiti travu - marihuanu, hašiš, pa LSD, kokain, spid ekstazi, da bih došla onda do heroina i da bih na kraju završila ovdje, da bih se shvatilo da sam bolesna.“

 

„Roditelji su mi radili skoro uvijek - ali, ono, teško da me neko mogao spriječiti. Možda je to trebalo kompletno, od početka, kad sam bio malo dijete malo drukčije, onda se možda moglo spriječiti.“

 

 

Siromaštvo i nezaposlenost, veliki broj izbjeglica, otežana socijalizacija i adaptacija na nove društvene sredine, osjećaj besperspektivnosti su samo neki od razloga da se posegne za drogom i alkoholom.

 

Građani u BiH smatraju da država još uvijek malo čini da bi se spriječila zloupotreba droga, koja je se na ulicama može kupiti za pet ili deset eura:

 

 

„Opasan problem.“

 

„Jeste, lako je dostupna droga u Bosni. A ne znam da li oni mogu šta poduzeti. Uglavnom malo se nudi omladini. Nema omladinskih centara, nikakvih, sportskih aktivnosti. Omladina je puštena da provodi svoje slobodno vrijeme po kafićima, a po kafićima obično se to najviše i nudi.“

 

„Šta je ovo? Treba da se sklone ovi s ulice i da se liječe, da bude neka ustanova, neka udruga da liječi te ljude koji su se predali tim pogrdnim stvarima. To je za mene pogrda - uništavanje sebe i svoga života.“

 

„Pojačati obaviještenost omladine da je to zlo i da se od toga umire. Jer, zašto umrijeti? Život je lijep.“

 

 

O nebrizi vlasti svjedoči i podatak da ni skoro 13 godina od okončanja rata u BiH zvanične institucije nemaju podataka o bar približnom broju ovisnika od narkotika. Nacionalni koordinator za borbu protiv alkoholizma i narkomanije u Republici Srpskoj Tatjana Maglov:

 

 

„Nemamo još uvijek. Još uvijek nisu uvedeni informacioni sistemi i nemamo registar zavisnika, tako da nemamo podatke o broju narkomana.“

 

 

Liječenjem i prevencijom narkomanije u BiH više se bave nevladine organizacije nego sama država, o čemu svjedoče i podaci da je tek nedavno u RS-u usvojena strategija borbe protiv droga. Predsjednik nevladine organizacije Poenta iz Banje Luke, koja se već šest godina bavi problematikom narkomanije i njenih popratnih pojava, Željko Marjanac objašnjava:

 

 

„BiH trenutno se nalazi na relativno dobrom putu da stvari ipak profunkcionišu i pokrenu se s mrtve tačke, za razliku unazad sedam, osam godina. Ove godine imamo usvojenu strategiju nadzora nad opojnim drogama i smanjenja zloupotrebe opojnih droga RS-a. Trenutno se čeka zasjedanje na državnom nivou, odnosno bh. organa da iskordiniraju strategiju RS-a i Federacije da bi se pristupilo izradi akcionih planova do kraja ove godine i konkretno išlo na teren. To su osnovni dokumenti da bi se uopšte započela studiozna i organizovana borba od strane vladinog i nevladinog sektora u suzbijanju ovih pojava.“

 

 

Sanja Stanić, potpredsjednica Udruženja građana Viktorija, osnovanog 2003. godine, jedne od prvih nevladinih organizacija u BiH koja se počela baviti prevencijom, tretmanom i resocijalizacijom zavisnosti o psihoaktivnim supstancama, smatra da bez jedinstvenog djelovanja vladinog i nevladinog sektora u BiH neće biti boljih rezultata u prevenciji i liječenju narkomanije:

 

 

„Država bi trebalo, naravno određena ministarstva da imaju značajnu ulogu. To je proces i svugdje je išlo tako. I upravo ovom strategijom, govorim i o državnoj i o entitetskoj, nije bitno, uključene su sve institucije sistema.“

 

 

Dragan Todorović, psiholog Udružanja Viktorija, ističe da oni koji završe program rehabilitacije u njihovoj komuni rijetko se ponovo vraćaju drogama:

 

 

„Oni koji završe program kod nas samo dvojica su se vratila - znači od svih koji su zvršili terapijski program od 24 mjeseca, plus šest mjeseci resocijalizacije. Znači samo dvojica od njih četrdesetak su se vratila, tj. recidivirala. Međutim, nažalost, zbog nedovoljne motivisanosti i zbog nekih drugih razloga više momaka izađe iz terapijske zajednice prije navršenih 24 mjeseca.“

 

 

Uz liječenje, naši sagovornici ističu da će se u BiH morati i mnogo više raditi na prevenciji, odnosno na informisanosti kompletnog društva o štetnostima zloupotrebe opojnih sredstava.

Alarmantno: U BiH 100.000 mladih narkomana i dilera!

Posted by Emil Bakaj on December 28, 2013 at 11:45 PM Comments comments (0)

100.000 mladih narkomana!

 

Sve vise narkomana u skolskim klupama

 

 

Analgetike dobiju na recept i mijesaju ih s alkoholom.

Kanabis, sedativi, barbiturati i tablete za spavanje te antihistaminici ne bi se smjeli koristiti s alkoholom. No ima i nekoliko slucajeva u kojima su tinejdzeri na recept dolazili do analgetika koje su kombinirali s malim kolicina alkohola. Ono sto je potrebno, kao represija, smatraju strucnjaci, jest strategija.

Medjutim u BiH ne postoji strategija za borbu protiv narkomanije!

 

MOSTAR - Bosanskohercegovacki tinejdzeri vec nekoliko godina sve manje uzivaju u citanju knjiga, ali zato su rekorderi u drogiranju ecstasyjem, marihuanom, ali i lijekovima na recepte. Na porazavajuce rezultate nekoliko je puta upozorila i Policijska misija Europske unije u BiH, i to u suradnji s entitetskim policijama u BiH, koji su procijenili da u BiH ima oko 100.000 mladih koji su ili uzivatelji droge ili bave se preprodajom.

Narkomana je medju mladima od 15 do 24 godine u BiH 23 posto, sto je zastrasujuce. Od toga 70 posto ih je mladje od 20 godina, a 35 posto su maloljetnici. S obzirom na to da u BiH ne postoji sredisnjica, ta brojka nije posve tocna pa se samo moze nagadjati koliko je mladih uistinu ovisnika.

Policijski podaci govore da se u BiH 90-ih godina oblikovalo golemo i dobro organizirano trziste narkotika, na kojem su sve mocniji narkosefovi i njihovi dileri agresivnim raspacavanjem velikih kolicina marihuane, ecstasyja, heroina, kokaina i drugih opijata stvorili vojsku ovisnika, kojih samo u Sarajevu ima oko 10 tisuca! No najvise zabrinjava to sto je vec i medju osmoskolcima teskih narkomana na tisuce, a do droge mogu doci jednostavnije nego ikad: cak i internetom! Medju nekim stanovnicima BiH, naviklima na sve oblike kriminala - od velikih gospodarskih kradja preko krijumcarenja i trgovine oruzja do lihvarenja i organizirane prostitucije - to i nije novost. Ali ono sto i najravnodusnije uznemirava jest narkomanija medju skolskom djecom.

Medju ucenicima zavrsnih razreda osnovne i pocetnih razreda srednje skole iz dana u dan sve je vise ovisnika o drogi. Roditelji uglavnom ne primjecuju promjene na djeci, a njihovo ponasanje opravdavaju adolescencijom tako da problem izadje na vidjelo najcesce kad je kasno. Ucitelji i profesori, s druge strane, imaju vise mogucnosti od djece doznati za probleme u njihovoj okolini, ali cesto ni sami nisu svjesni opasnosti niti su dovoljno obuceni, a takvu vrstu nastave.

Podaci govore da je trenutacno MDMA popularna droga i dobro se prodaje na techno partyjima. Dok je ecstasy popularno ime za MDMA, na ulici se prodaju tablete predstavljene kao MDMA, koje u sebi sadrzavaju kofein, efedrin, amfetamine, MDA, MDE ili neku drugu psihoaktivnu supstancu. Tinejdzeri umjesto udzbenika vise vremena provode u konzumiranju alkohola, kanabisa, ecstasyja, heroina, kokaina, LSD-a i metamfetamina. Alarmantno je i kombiniranje alkohola s drugim drogama, sto moze uzrokovati opasnije i pojacano djelovanje tih droga. Mnoge nesrece i smrti, upozoravaju strucnjaci, uzrokovane su bas kombiniranjem alkohola i droga. Kanabis, sedativi, barbiturati i tablete za spavanje te antihistamici ne bi se smjeli koristiti s alkoholom.

No ima i nekoliko slucajeva u kojima su tinejdzeri na recept dolazili do analgetika koje su kombinirali s malim kolicina alkohola. Ono sto je potrebno, kao represija, smatraju strucnjaci, jest strategija. Medjutim u BiH ne postoji strategija za borbu protiv narkomanije. Uzroci toga su brojni, a neki su od njih nedovoljna svijest gradjana, ali i ljudi na vlasti te jos rascjepkana policijska struktura. Ovisnik se moze izlijeciti i izvesti na pravi put, tvrde lijecnici, ali kad pozeli biti koristan clan zajednice, pitanje je hoce li to moci jer mu mozak vise ne radi.

 

VECERNJI LIST

Autor: Dalibor Ravic


Rss_feed